Историја заштите у Србији

Кнез Александар Карађорђевић, на предлог Јована Стерије Поповића, издаје 22. фебруара 1844. године Уредбу о забрани рушења старих градова и њихових развалина, у сагласности са Совјетом. Уредба о заштити споменика древности први је општи акт о заштити културног наслеђа у Србији и представља један од првих савремених општих споменичкоправних аката у Европи 19. века.

Захваљујући посебном залагању књижевника Милорада Панића – Сурепа (касније првог директора Завода), Влада Србије основала је 1947. године Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе Народне Републике Србије, са седиштем у Београду. Завод је преименован 1960. године у Републички завод за заштиту споменика културе – Београд, 1971. припојен му је Југословенски институт за заштиту споменика културе, а убрзо је започела организација мреже установа заштите на територији Србије.

Републички завод за заштиту споменика културе – Београд евидентира, истражује, штити и презентује наслеђе од најстаријих праисторијских и античких споменика, средњовековне сакралне и фотификационе архитектуре, народног градитељства, до споменика новије историје и савременог стваралаштва, што данас представља драгоцену културно-историјску, уметничку, образовну и естетску вредност Србије и српског народа.

Од категорисаних непокретних културних добара у Листу светске културне и природне баштине Унеска први је уписан споменички комплекс Стари Рас са Сопоћанима 1979. године, затим манастир Студеница 1986, следе манастир Дечани 2004, манастири Грачаница и Пећка Патријаршија и црква Богородица Љевишка у Призрену 2006, као и археолошко налазиште Гамзиград / Ромулијана 2007.


Наша издања

Монографија "Светска културна баштина - Србија" је прва публикација која на једном месту, на научан, али и популаран начин, уз богату документарну градју, представља споменике културе у Србији који су под заштитом UNESCO-а.