Међу сакралним здањима старе Рашке важно место су заузимале пећинске цркве и манастири, различити по типу, разлогу и времену настанка. То су манастир арханђела Михаила подно престоне тврђаве Рас, манастир Црна река код Рибарића и пећинска црква светог Николе у Паљеву. У савременом периоду сви су делимично или потпуно истражени, конзервирани и заштићени као непокретна културна добра.

Свакако да је најпознатији и најзначајнији манастир Црна река са пећинском црквом арханђела Михаила, који је настао крајем 16. века. То је и данас активно монашко средиште, чувено по ћивоту с моштима пустиножитеља светог Петра Коришког. Заштићен је као споменик културе од великог значаја. О њему је доста писано те ће овом приликом пажња бити усмерена на друга два пећинска упоришта: 1) на пештерну лавру под Рашком Градином и 2) пећинску цркву Ћелије у Паљеву.

Пећински манастир арханђела Михаила

На источној страни Градинске литице која је позната као Вилин разбој, налази се поткапина са манастиром арханђела Михаила и комплекс неприступачних испосница Орлове пећине. Манастирски комплекс је у оквирима споменичке целине средњовековног града Раса, који је заштићен и категорисан као споменик културе од изузетног значаја, (1979), а налази се и на Листи светске културне и природне баштине као део просторно културно историјске целине Стари Рас са Сопоћанима.

Пећински манастир је основан у пространој поткапини испод окомите литице, подно тврђаве. Манастирска црква малих димензија, вероватно саграђена крајем 12. века, била је прилагођена конфигурацији терена и оријентисана правцем север-југ. Очуван је само западни зид цркве с једним прислоњеним луком, део зида на јужној страни и почетак олтарске апсиде на северној страни. Осим уломака фреско малтера који сведоче да је црква била осликана, на литици поред ње, био је фрескописан лик арханђела Михаила. Основано се мисли да је у монашким испосницама, смештеним у околним пећинама, у којима се одвијала преписивачка делатност, писано чувено Вуканово јеванђеље.

Обављена су систематска археолошка ископавања пећинског манастира (1973-1979), којом приликом су истражени остаци цркве, житнице, цистерне и одбрамбеног зида, а радовима је испред Археолошког института руководио Ђурђе Бошковић. Републички завод је на откривеним објектима обавио конзерваторске радове (1980-1981, Ђорђе Митровић). Основа цркве је презентована у нивоу терена, док је њен западни зид са прислоњеним луковима делимично обновљен. До манастирског комплекса данас води уређена стаза. Манастир арханђела Михаила је постао метох манастира Ђурђеви ступови.

Пећинска црква у Паљеву

Информационом систему непокретних културних добара - Пећинска црква у Паљеву

На прелазу 16. у 17. век, подигнута је у Горњем Паљеву црква посвећена светом Николи, у народу названа Ћелије. Црква је уклесана у пећину, смештену унутар стрме литице на надморској висини од 1000 метара. Скромно здање са плитком апсидом на источној страни и дрвеним иконостасом, није било фреско осликано. Светлост је продирала кроз три прозора типа пушкарнице, какви су карактеристични за турско доба. Црква је, као и већина пећинских храмова, била позната по исцелитељској моћи воде, у коју и данас верује локално становништво, због чега је десно од улаза направљена чесма оријенталног типа (михраб чесма), коју водом снабдева отворени канал уклесан у стену.

Због јединственог обликовања у рељефу за сакралне потребе, пећинска црква у Паљеву је 1987. године заштићена као археолошко налазиште. Нажалост, девастирана је крајем 20. века. Чињеница да није осликана је искоришћена као аргумент да се ван стручних кругова њено оснивање припише богумилима. Ово тумачење је неутемељено јер је једна од најпознатијих одлика богумилског покрета недостатак верских грађевина намењених богослужењу и инсистирање на заједничкој молитви у природи. Осим тога, из историјских извора је познато да су богумили сурово искорењени још у време средњег века, знатно пре изградње пећинске цркве свегог Николе.