Завод за заштиту и научно проучавање споменика културе Народне Републике Србије основан је 25. јуна 1947. године. Прво седиште Завода био је Конак кнегиње Љубице, а први директор Милорад Панић-Суреп.

Назив установе промењен је 1960. године у Републички завод за заштиту споменика културе, а 1971. године припојен му је Југословенски институт за заштиту споменика културе. Оснивањем и почетком рада Завода за заштиту споменика културе почела је да се развија организована брига око чувања, проучавања, валоризације, презентације и све укупне афирмације споменика културе. Недуго по оснивању централне развија се и мрежа установа заштите на територији Србије. Новоосновани заводи су преузели старање о споменицима на својим подручјима, а Републички завод је наставио да ради на најзначајнијим споменицима српске културне баштине у земљи и иностранству.

Након оснивања, већ по доношењу првих решења о стављању једног броја споменика културе под заштиту државе, указала се потреба да се документација о истраживањима и предузетим радовима на споменицима води према одређеном систему који данас подразумева сложену целину опште, техничке и фото документације. Стварање ове врсте документације о непокретним културним добрима од изузетног значаја, непокретним културним добрима са Листе светске културне и природне баштине UNESCO-а, као и свим непокретним културним добрима на којима ова установа обавља сложене послове заштите јесте важно поље рада Републичког завода за заштиту споменика културе.

Централни регистар непокретних културних добара Републике Србије, који према врстама обухвата споменике културе, археолошка налазишта, знаменита места и просторне културно-историјске целине, води се у Републичком заводу за заштиту споменика културе од 1981. године. Овакав облик Централног регистра успостављен је након доношења Закона о заштити културних добара из 1977. године, којим је настала подела непокретних културних добара на четири врсте. Истим законом, први пут је у систем правне заштите уведена категоризација културних добара, која су у зависности од значаја разврстана на културна добра, културна добра од великог значаја и културна добра од изузетног значаја.

Републички завод се стара о јединственој примени критеријума приликом предлагања за проглашење непокретности за културна добра као и приликом утврђивања непокретних културних добара од великог и од изузетног значаја.

Документација Републичког завода обухвата и две специјализоване збирке – планотеку и фототеку.

Планотека садржи драгоцену техничку документацију о споменичком фонду Србије. У њој се чувају технички цртежи снимљених објеката, студијски и цртежи идеалних реконструкција, пројекти обнове и документација о изведеним радовима. Најзначајнији део ове документације је микрофилмован. У фототеци је сачувана велика збирка стаклених плоча, црно-белих негатива свих формата и слајдова.

Она је створена откупом, поклонима и систематским снимањем током рекогносцирања терена и извођења конзерваторских радова. Последњих година се допуњује и са дигитално снимљеним материјалом. Посебан сегмент заводске делатности представља издаваштво.

Републички завод има за собом богату издавачку делатност. Од 1956. године, покретањем годишњака „Саопштења“ Завод је отпочео да систематски објављује исходе истраживања, заштите и презентације споменика културе. Завод издаје и серије научних монографија, посебних студија, корпусе средњовековне архитектуре, цртеже фресака као и низ других публикација.

Делатност Завода обухвата и издавање услова за предузимање јавних радова, изградњу инфраструктурних објеката у заштићеним просторима, као и услове за адаптације и доградње споменичких објеката.

Поводом 70 година Републичког завода за заштиту споменика културе - Београд